Radost

.... života                     ( za sve što nam je, sami smo krivi ili zaslužni)

CRVENO : NA RADOST

«Čovek se može tri puta roditi u  jednom životu:

                                                            Prvi put iz materice svoje majke,

                                                            Drugi put iz materice  društva i

                                                            Treći put iz materice svoga ega»

 Ima ljudi koji odlaze na pecanje, a neki drugi na pijace, kafane ili sportske utakmice. Ima i onih koji, mada ne vole televiziju, tope vreme pored ekrana, gledajući druge kako žive svoje živote. Sve njih ipak  povezuje zajednička osobina: pasivno primanje života. Kako ljudi stare njihova se srca  polako ispunjavaju bolom, rezignacijom i besmislom. Da bi amortizovali svoj bol omamljuju se preteranim spavanjem i prejedanjem, kao jedinim kanalima radosti .

     Najveći broj ljudi nikada ne prevaziđe socijalne(društvene) strahove, što znači da se faktički nikad ne rode iz socijalne matrice. Odlaze iz ovog života prazni ili  neispunjeni, sa gorčinom neispunjenih želja iz potaje. Šta nas sprečava u kreativnom izražavanju i komunikaciji sa svetom koja nas neprestano obogaćuje? Samo strah!

       Dokle god za svoje nevolje proglašavamo krivim društvo, dotle ćemo se kovitlati u tom začaranom krugu. Društvo je samo površina, ekran na kojem projektujemo sve svoje mane, slabosti i zablude. Ja je jedini vinovnik svih osobenih neuspeha. Ko to shvati rodio se iz materice svoga ega. Ko to shvati, tek tada može reći da se zaista rodio. Tek onda se začinje istinska kreativnost. Čovek okovan strahom ne može biti kreativan. Prisilan rad iz straha nije stvaralaštvo. On je mučenje i lagano odumiranje. 

      Požurite polako ka otvaranju svoga bića, da vas smrt ne iznenadi kao što je Horhe Luis Borhes pevao u Trenucima:

Kada bih svoj život mogao ponovo da proživim,

pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,

ne bih se trudio da budem tako savršen, opustio bih se više.

Bio bih gluplji nego što bejah,

zaista vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.

Bio bih manji čistunac.

Više bih se izlagao opasnostima, više putovao,

više sutona posmatrao, na više planina popeo,

više reka preplivao.

Išao bih na još  više mesta na koja nikad nisam otišao,

jeo manje  boba, a više sladoleda, imao više stvarnih,

a manje izmišljenih problema.

Ja sam bio od onih što razumno i plodno prožive

svaki minut svog života; imao sam, jasno i časaka radosti.

Ali kad bih mogao nazad da se vratim, tešio bih samo

dobrim trenucima.

Jer ako ne znate, život je od toga sačinjen,

od trenova, samo nemoj propuštati Sada.

Ja sam bio od onih što nikad nigde nisu išli bez toplomera,

termofora, kišobrana i padobrana;

kad bih opet mogao da živim, lakši bih putovao.

Kada bih ponovo mogao da živim,

s proleća bih počeo bosonog da hodam i tako išao do kraja jeseni.

Više bih se  na vrtešci okretao,više sutona posmatrao i

sa više dece igrao, kada bih život ponovo pred sobom imao.

Ali, vidite, imam 85 godina i znam da umirem.

                          Zato :  Preuzmite rizik ,pobedite strah !